Aska i vuk ….

Aska i vuk

Ivo Andric

       Za zrtvu to su bili neocekivani cudni trenuci, negde izmedju
    samrtnog uzasa, u kom je vec bila potonula, i nezamisljene, krvave
    i konacne cinjenice koja se krije iza reci - smrt. To je vec
    premrloj Aski ostavljalo nesto malo vremena i tamo gde je
    mislila da ga vise nema i ne moze biti, ali tako malo da je
    to jedva licilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret,
    ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila
    sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo - igra.

    Tesko, kao u mucnom snu, devojcica je ucinila prvi pokret,
    jedan od onih pokreta koji se vezbaju uz "stanglu" i koji jos
    i ne lice na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treci.
    Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osudjenog tela, ali
    dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenadjenog vuka. I kad
    je jednom pocela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa uzasnim
    osecanjem da ne sme stati, jer ako izmedju jednog i drugog
    pokreta bude samo sekund razmaka, smrt moze uci kroz tu pukotinu.
    Izvodila je "korake", onim redom kojim ih je ucila u skoli i kao
    da cuje ostri glas svoje uciteljice: "Jedan - i - dva! Jedan - i
    - dva - i - tri!"

    Tako je islo sve redom. Sve sto je u toku prve godine mogla
    da nauci. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme
    sto stoji nepomicno kao praznina iz koje stalno preti smrt.
    Presla je i na figure koje se u skoli izvode bez oslona, na
    sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njena snaga bili ograniceni.
    Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih
    je izvodila groznicavo. Jedna, pa druga, pa treca. I tu je bio
    otprilike kraj njenog znanja i vestine. Morala je da ponavlja
    pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i
    privlacnosti. I uzalud je nastojala da se seti jos necega sto
    bi mogla da izvede i cime bi zatrpala ponor koji je ceka na kraju
    igre. Vreme prolazi, vuk jos gleda i ceka, ali vec pocinje da se
    priblizava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja
    klasicne igre, i glas uciteljice postaje sve tisi, gubi se negde
    potpuno. Dobro je posluzilo njeno znanje, ali sad je i njemu
    dosao kraj. Znanje izneverilo, skola ne ume nista vise da joj
    kaze, a valja ziveti i, da bi se zivelo, - igrati.

    I Aska je krenula u igru iznad skola i poznatih pravila, mimo
    svega sto se uci i zna.

    Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono sto je tog
    dana videla skromna i bezimena suma iznad Strmih Livada.

    ......
    Sto zivota osecala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage
    upotrebila je da produzi jedan jedini, svoj zivot, koji je bila
    vec pregorela.

    Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogucnosti krije u sebi
    svako zivo stvorenje. I ne slutimo sta sve umemo. Budemo i prodjemo,
    a ne saznamo sta smo sve mogli biti i uciniti. To se otkriva samo
    u velikim i izuzetnim trenucima kao sto su ovi u kojima Aska igra
    igru za svoj vec izgubljeni zivot.


Komentariši